Задужбина – переданное в дар, дарованное «за душу».
Симеон был основателем монастыря. – Прим. переводчика.
Меропхи – закрепощённые крестьяне в Сибири.
Челник – руководитель; челники могли стоять во главе разных профессиональных групп, а также, находясь на службе у правителя, управлять городами, епископствами и т. д.
Потурченцы – славяне, принявшие ислам.
Кнез – старейшина рода.
Владелец поместья. – Прим. пер.
Нахия – минимальная административно-территориальная единица в Османском царстве. Белградский пашалык был поделен на 12 нахий.
Обер-кнез стоял во главе самоуправления нахией, которую жители Белградского пашалыка (срединная часть нынешней Республики Сербии, окружённая реками Дриной на западе, Савой и Дунаем на севере, Тимоком на востоке и Западной Моравой и Чёрным Тимоком на юге) получили после Свиштовского мира (1791 г.). Низшие чины – кнезы, стояли во главе самоуправленческих кнежин, которые охватывали несколько сёл, в то время как много кнежин составляли одну нахию.
Дахии принадлежали к янычарам, турецкой элитной пехоте, составленной в основном из исламизированных сербов и лиц иных национальностей, принявших ислам. Белградский пашалук в 1801 году, после убийства белградского визиря Мустафы-паши, был поделён на четыре дахилука, которыми управляли янычары-отступники, противники реформ султана Селима III. Сербский академик М. Экмечич связывает янычарский мятеж в Белградском пашалуке с панисламистским Ваххабитским движением.
Турецкое название всех подданных немагометанского вероисповедания.
Харамбаша был командир гайдуцкого отряда, наподобие казацкого атамана.
Хан – постоялый двор для размещения, питания путников и их коней. После введения страшного правления дахий ханы служили местом для размещения янычарских команд от 10 до 15 воинов, типа полицейских опорных пунктов, которые должны были контролировать территорию, почти всю населённую православными сербами, вне укреплённых городов.
Субаша – турецкий военный и гражданский начальник одного сравнительно большого населённого пункта или области.
Аврам Петрониевич (1791–1852) один из самых влиятельных личностей уставобранительского режима, советник и наместник, в политике был ярый туркофил.
Тома Вучич-Перишич (1787–1859) участвовал в обоих восстаниях против турок. Вук Караджич, реформатор сербского языка и письменности, записал о Томе Вучиче Перишиче: «Герой, но гордец, свиреп и настоящий кровопиец».
Чубриловић В. Историја политичке мисли у Србији XIX века. Београд, 1958. С. 463.
См.: Никола Пашић. Живот и дело (Зборник радова). Београд, 1997.
Stanković Đ. Iskušenja jugoslovenske istoriografi je. Beograd, 1988. S. 245.
Станковић Ђ. Никола Пашић. Прилози за биографију. Београд, 2006. С. 285.
«Господин Пашич – со своей белой бородой и живыми глазами – выглядит настоящим патриархом» («Temps». 1.X.1913). Приведено по: Архив Србије. Ф. Ристе Одавића. Фасц. XI. Бр. 16. Л. 1.
Световски М. Пашић у интимном животу. По прићању своје кћери // «Пашић». Илустровани радикални алманах. Грађа за педесетогодишњу историју Народне радикалне странке и политичку историју Србије. Београд, 1927. Књ. 4. С. 63.
В городе Пожаревац, к примеру, в 1896 г. имелось 800 лошадей, 900 коров, 4900 свиней, 2600 овец и 250 пчелиных ульев. А 2 декабря 1897 г. в Белграде «электрический трамвай № 56 столкнулся с волом и сломал ему ногу».
Речь идёт о Первом (1804–1813) и Втором (1815) сербских восстаниях.
Сфорца К. Никола Пашић и уједињење Југословена. Дипломатске и ратне успомене. Београд, 1937. С. 27.
По своему общепризнанному научно-педагогическому уровню цюрихская Hoch Polytechnische Schulle по-прежнему «держит марку»: в списке лучших вузов мира (на 2013 год) она делит 9–10-е место!
Јовановић С. Никола Пашић // Сербиа и коментари. Београд, 1989. С. 248.
Сфорца К. Никола Пашић и уједињење Југословена… С. 281.
Архив Српске Академије наука и уметности (дале – АСАНУ). «Pašić collection». Бр. 14924/76 (Н. Пашич – П. А. Кулаковскому. 18 марта. София, 1884. Рукопись).
Н. Пашић – министру просвете и црквених дела. Цирих, март 1872 // Пашић Н. Писма, чланци и говори (1872–1891). Приредили Л. Перовић и А. Шемјакин. Београд, 1995. С. 27–29.
Биллингтон Д. Икона и топор. Опыт истолкования истории русской культуры. М., 2001. С. 26.
АСАНУ. Пашићеве хартије. Бр. 14615–1-27.
В сентябре 1889 г. Н. Пашич был избран председателем Народной скупщины Сербии.
Не только Милан Обренович боялся Пашича. Его «тихая, скрытная энергия», как о том выразился сербский посланник в России Димитрие Попович (см.: Поповић Д. Борба за народно уједињење. 1908–1914 // Српски народ у XIX веку. Књ. 7. Београд, б/г. С. 47), пугала и сильных мира сего. Например, посланника Австро-Венгрии в Белграде Константина Думбу или министра иностранных дел России А. П. Извольского.
Архив Србије (далее – АС). Заоставштина Николе Пашића (несређена грађа). Фасц. 8.
Протић М. Пашић и Протић пре 1914. Скице ликова // Историјски гласник. Београд, 1971. Бр. 1. С. 83.
Перовић Л. Млади Никола Пашић // Развитак. Зајечар, 1993. Бр. 3–4. С. 54.
См.: Рукописно Одељење Матице Српске (Нови Сад). Бр. 36.164.
Тодоровић П. Огледало. Зраке из прошлости. Приредила Л. Перовић. Београд, 1997. С. 206.
Пашић Н. Моја политичка исповест // Сербиа и коментари. Београд, 1989. С. 140.
Михајловић П. Дневници. Приредила Ј. Милановић. Београд, 2010. С. 71.
АСАНУ. Бр. 9327/XIV. Дневник Милана Милићевића. Св. XIV. Л. 2277.
Сфорца К. Никола Пашић и уједињење Југословена… С. 284.
АСАНУ. Заоставштина Николе Пашића. Бр. 11868/5.
Архив Југославије (далее – АЈ). Ф. 143 (заоставштина Николе Пашића). Фасц. 3.
Поповић Д. Никола Пашић и Русија. Из мојих личних сећања // Годишњица Николе Чупића. Београд, 1937. Књ. XLVI. С. 144.
Государственный архив Российской Федерации. Ф. 601. Оп. 1. Д. 1587. Л. 33 об.
Центральный исторический архив Москвы. Ф. 179. Оп. 21. Д. 3453. Л. 10. Цветное факсимиле документа опубликовано в: Москва – Сербия, Белград – Россия. Сборник документов. Т. 3. Общественно-политические и культурные связи. 1878–1917. М.; Белград, 2012 (иллюстрации).
АЈ. Ф. 143 (заоставштина Николе Пашића). Фасц. 3.
АСАНУ. Заоставштина Николе Пашића. Бр. 11571/14.
Новое время (Белград). 14 декабря 1926. № 1689.
Пашић Н. Моја политичка исповест… С. 140.
АСАНУ. Заоставштина Николе Пашића. Бр. 11623/5; 11623/15; 11623/22; 11623/23.
АЈ. Ф. 143 (заоставштина Николе Пашића). Фасц. 3.
Јовановић-Стојимировић М. Предговор // Никола П. Пашић (10. децембар 1926. – 10. децембар 1936.). Београд, 1937. С. 22.
Термин сербиянцы, сербиянский имеет несколько значений. В Хорватии, Боснии и Герцеговине он означает сербов, живущих в Сербии, а в Воеводине – сербов из Центральной Сербии.
Марковић П. Лишће и прашина. С. 226.
Милошевић Р. Никола Пашић // Политика. 11. децембар 1926. Бр. 6693.
Ђорђевић Д. Огледи из новије балканске историје. Београд, 1989. С. 198.
Данилова Л. В., Данилов В. П. Крестьянская ментальность и община // Менталитет и аграрное развитие России (XIX–XX вв.). М., 1996. С. 23.
См., например: Ђорђевић Т. Наш народни живот. Београд, 1923. С. 42–48.
Мидлих Х-М. Патријархални менталитет као сметња државне и друштвене модернизације у Србији XIX века // Историјски часопис. Књ. XXXVIII. Београд, 1992. С. 115.
Сербия // Русский сборник. СПб., 1877. Т. 2. С. 133.
Страхов Н. Н. Критические статьи об И. С. Тургеневе и Л. Н. Толстом. СПб., 1885. С. 215–216.
Трубецкой С. Н. О природе человеческого сознания // Вопросы философии и психологии. 1891. № 2. С. 152.
Подлинное выражение Милана Обреновича. См.: АС. Ф. Милутина Гарашанина. Бр. 1058. Л. 18.
Никола Пашић у Народној скупштини. Књ. 2. Приредила Л. Перовић. Београд, 1997. С. 543 (документ 114, примечание 20).
Столић А. Краљица Драга. Београд, 2000. С. 99–102.
Она же. Двор у Београду (1880–1903). Између традиционалног и модерног // Србија у модернизацијским процесима XIX и XX века. Београд, 1998. Књ. 2. С. 111–112.
См., например: Тодоровић П. Огледало… С. 95–96.
Мале А. Дневник са српског двора. 1892–1894. Превела и приредила Љ. Мирковић. Београд, 1999. С. 186–187.
АСАНУ. Бр. 9327/XVI. Дневник Милана Милићевића. Свеска XVI. Л. 2820.
Цит. по: Лафан Р. Срби – чувари капије. Приредио Д. Батаковић. Београд, 1994. С. 271.
Дарам М. Кроз српске земље. Превео и приредио В. Милановић. Београд, 1997. С. 201.
Цит. по: Игњић С. Народни трибун прота Милан Ђурић. Ужице, 1992. С. 168–169. См. также: Јовановић-Стојимировић М. Прота Ђурић // Он же. Силуете старог Београда. Београд, 1987. Књ. 2. С. 151–152.
Никола Пашић у Народној скупштини. Књ. 3. Приредила Д. Стојановић. Београд, 1997. С. 326 (документ 69, примечание 1).
Лазаревић Ђ. Сећања на Николу Пашића // Политика. 12. децембар 1926. Бр. 6694.
Казимировић В. Никола Пашић // Развитак. Зајечар, 1996. Бр. 196–197. С. 26.
Баја (сербск.) – тятя, тятенька; сербское прозвище Пашича.
Жујовић Ј. «Српска радикална странка». Говор Ј. М. Жујовића на збору самосталних радикала у Јагодини 10 августа 1903. Београд, 1903. С. 9.
Великий, без преувеличения, этнолог Йован Цвиич удивительно точно назвал сербский радикализм «явлением настолько же этнопсихологическим, насколько и политическим» (Цвијић Ј. Јединство и психички типови динарских Jужних Словена. Београд, 1999. С. 64).
Самоуправа. 17. децембар 1936.
Simplex. Личност Николе Пашића // Нова Европа. Загреб, 1926. Књ. XIII. Бр. 12. С. 415.
Историческая наука также не осталась в стороне от подобных дефиниций: «История Радикальной партии – это история Николы Пашича» (Чубриловић В. Историја политичке мисли у Србији XIX века. Београд, 1958. С. 447).
Мале А. Дневник са српског двора… С. 199.
Троцкий Л. Д. Никола Пашич // Он же. Перед историческим рубежом. Балканы и Балканская война. СПб., 2011. С. 71.
Трубецкой Г. Н. Русская дипломатия 1914–1917 гг. и война на Балканах // Русские о Сербии и сербах. Т. I. СПб., 2006. С. 611–613.
Diplomaticus. Никола Пашич // Новое время. 17 (30) апреля 1916 г.
Дворниковић В. Карактерологија Југословена. Београд, 1939. С. 881.
Трубецкой Г. Н. Русская дипломатия 1914–1917 гг. и война на Балканах… С. 613.
Гайденко П. П. Социология Макса Вебера // Вебер М. Избранные произведения. М., 1990. С. 28.
Отсутствие правовой культуры – явление типическое для всякого традиционного общества.
Дучић Ј. Личност Николе Пашића // Он же. Сабрана дела. Књ. 6 (Стазе поред пута). Сарајево, 1969. С. 192.
Терзић С. Јован Ристић и «заветна мисао српска» (1868–1876) // Историјски часопис. Београд, 1987. Књ. XXXIV. С. 281.
Цит. по: Игњић С. Народни трибун прота Милан Ђурић. С. 156.
Цит. по: Митровић Ј. Никола Пашић о основним питањима унутрашње и спољне политике Србије после Сливнице // Историјски гласник. Београд, 1971. Бр. 1. С. 128.
Цит. по: В «пороховом погребе Европы». 1878–1914. М., 2003. С. 375.
Сфорца К. Никола Пашић и уједињење Југословена… С. 116.
Троцкий Л. Д. Лаза Пачу // Он же. Перед историческим рубежом. Балканы и Балканская война. С. 61.
Российский корреспондент Станислав Вольский писал из сербской столицы: «Белград был спокоен. Не слышно ни криков, ни песен, ни пьяных разглагольствований. Каждый занят… Война так реальна, настолько глубоко захватывает все сферы жизни, что из кровавой трагедии она превратилась в громадную общественную работу» (Вольский Ст. Письма с Балкан // Русские о Сербии и сербах. Т. I. СПб., 2006. С. 536).
См.: Штрандман В. Балканске успомене. Београд, 2009. С. 202.
Екмечић М. Стварање Југославије. Београд, 1989. Књ. 2. С. 670.
Международные отношения в эпоху империализма. Документы из архивов царского и Временного правительств. 1878–1917. Серия III. М.;Л., 1933. Т. 2. С. 220 (Н. Г. Гартвиг – С. Д. Сазонову. Белград, 7 апреля 1914 г.).
Милојевић П. О људима и чудима. Београд, 1982. С. 42.
Dokumenti o postanku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. 1914–1919. Sabrao F. Šišić. Zagreb, 1920. S. 50–55.
Дипломатска преписка српске Владе. 1917. Збирка докумената. Крагујевац, б/г. С. 193.
Там же. С. 128.
АС. Фонд Ристе Одавића. Фасц. XI. Бр. 43 (О Крфској Декларацији). Л. 5.
Јовановић С. Никола Пашић… С. 281.
Дучић Ј. Личност Николе Пашића… С. 198.
Станковић Ђ. Никола Пашић. Прилози за биографију. С. 312.
Димиħ Љ. Историjа српске државности. Књ. 3. Србиj у Jугославиjи. Нови Сад, 2001. С. 102.
Horvat J. Živjeti u Hrvatskoj 1900–1941 (zapisci iz nepovrata). Zagreb, 1984. S. 280.
Представители династий Карагеоргиевичей и Обреновичей на протяжении XIX в. боролись за престол сербского княжества, а с 1882 г. – королевства. Во время пребывания на престоле Милана (1868–1889) и Александра (1889–1903) Обреновичей князь Петр Карагеоргиевич находился в вынужденной эмиграции, не имея возможности вернуться на родину.
Глигоријевић Б. Краљ Александар Карађорђевић. У ратовима за национално ослобођење. Београд, 2002. С. 15.
Цит. по: Глигоријевић Б. Указ. соч. С. 26.
Pribićević S. Diktatura kralja Aleksandra. Beograd, 1952. S. 172.
Архив внешней политики Российской империи (далее – АВПРИ). Ф. Славянский стол. Д. 8855. Л. 1. (Из училища Александр был исключён 1 февраля 1904 г.)
АВПРИ. Ф. Славянский стол. Д. 8855. Л. 9 об.
Там же. Л. 76.
Цит. по: Русские о Сербии и сербах. Т. 1: Письма, статьи, мемуары / сост., вступ. ст., закл. А. Л. Шемякина. СПб., 2006. С. 483.
Крупнейший специалист по истории русской эмиграции на Балканах Мирослав Йованович называет цифру в 44 000 человек (Јовановић М. Срби и Руси, 12–21. Век: историjа односа. Београд, 2012. С. 188).
Милица Николаевна (1866–1951) и Анастасия Николаевна (1868–1935) – русские великие княгини, дочери черногорского князя Николы. Первая с 1889 г. – супруга великого князя Петра Николаевича. Вторая, в первом браке – жена принца Ю. М. Лейхтенбергского, во втором (с 1907 г.) замужем за великим князем Николаем Николаевичем Романовым (младшим).
Цит. по: Русские о Сербии и сербах… С. 481.
Архив Српске академије наука и уметности далее – АСАНУ). 11.444. Досије 8. Драгутин Милутиновић. Личне успомене. С. 8.
Цит. по: Вишняков Я. В. Военный фактор и государственное развитие Сербии начала ХХ века. М., 2012. С. 324.
Глигоријевић Б. Указ. соч. С. 36.
Шемякин А. Л. Политическое развитие Сербии в 1903–1914 гг. Особенности сербского парламентаризма // Югославия в ХХ веке. Очерки политической истории. М., 2011. С. 35.
Там же. С. 36.
Цит. по: Вишняков Я. В. Указ. соч. С. 331.
Глигоријевић Б. Краљ Александар Карађорђевић и Никола Пашић // Никола Пашић: живот и дело. Београд, 1997. С. 419.
Цит. по: Вишняков Я. В. Указ. соч. С. 324.
Глигоријевић Б. Основе и карактер личног режима краља Александра Карађорђевића // Српска политичка мисао. 1, 1995. С. 30–31.
Глигоријевић Б. Краљ Александар Карађорђевић. У ратовима за национално ослобођење… С. 179.
Stojadinović M. Ni rat ni pakt. Jugoslavija između dva rata. Buenos Aires, 1963. S. 135.
Живоин Мишич (1855–1921) – сербский военачальник, воевода. В описываемое Милутиновичем время Мишич – начальник штаба Верховного командования.
АСАНУ. 11.444. Досије 8. Драгутин Милутиновић. Личне успомене. С. 8.
Stojadinović M. Op. cit. S. 135.
Имеются в виду территории, присоединённые к Сербии в ходе Балканских войн.
Шемякин А. Л. Указ. соч. С. 37.
Stojadinović M. Op. cit. S. 135.
АСАНУ. 11.444. Досије 8. Драгутин Милутиновић. Личне успомене. С. 25.
Д. Милутинович принял «компромиссное» решение – в церковь пошёл, а на похороны не поехал.
Stojadinović M. Op. cit. S. 151.
Термин «пречанин» используется нами не в узком оригинальном его смысле (серб из Австро-Венгрии), а в широком для обозначения югославян новоприсоединённых территорий в целом.
Цит. по: Gligorijević B. Demokratska stranka i politički odnosi u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Beograd, 1970. S. 64.
Марковић Л. Из Уставотворне у законодавну скупштину // Нови живот. VI књига. Београд, 1921. С. 4.
Политика, 16 Јануар 1923 г. «Проглас Демократске странке».
Степан Радич (1871–1928) – хорватский политик, с 1904 г. председатель Хорватской народной крестьянской партии, переименованной в 1920 г. в Хорватскую республиканскую крестьянскую партию, а в 1925 г. в Хорватскую крестьянскую партию.
НРП долгое время формировала правительственную коалицию с возглавляемой Светозаром Прибичевичем Самостоятельной демократической партией, отколовшейся от ДП и представлявшей сербское население Хорватии.
АСАНУ. Заоставштина Милана Антића. Бр. 14387/9438.
Российский государственный архив социально-политической истории. Ф. 495. Оп. 69. Д. 215. Л. 4.
АСАНУ. Заоставштина Милана Антића. Бр. 14387/8447.
Stojadinović M. Op. cit. S. 249.
Pribićević S. Op. cit. S. 115–116.
Stojadinović M. Op. cit. S. 245.
Глава Словенской народной партии.
АСАНУ. Бр. 13607. Светислав Т. Милосављевић. Из мемоара. I. C. 12.
АСАНУ. Бр. 13607. Светислав Т. Милосављевић. Из мемоара. II. C. 205.
АСАНУ. 14.211. II. Панта Драшкић. Мемоари. С. 217–218.
АСАНУ. Бр. 13607. Светислав Т. Милосављевић. Из мемоара. I. C. 149–150.
Сербиянец – серб из Сербии южнее Дуная. «Сербиянский» политик – политик из Сербии в границах до Первой мировой войны.
АСАНУ. Бр. 13607. Светислав Т. Милосављевић. Из мемоара. I. C. 105.
АСАНУ. Бр. 13607. Светислав Т. Милосављевић. Из мемоара. I. C. 81.
Архив Југославије (далее – АЈ). Ф. 335 (Војислав Јовановић-Марамбо). Фасцикла 18. «Краљевска диктатура у Југославији».
Прокламација од 6 jануара 1929 године // Краљевске владе од 1903–1935. Београд, 1935. С. 64–66.
Цит. по: Белов М. В. У истоков сербской национальной идеологии: механизмы формирования и специфика развития (конец XVIII – середина 30-х гг. XIX века). СПб., 2007. С. 329, 354.
Цит. по: Краљевске владе… С. 65.
Becić I. Finansijske prilike u Kraljevini SHS 1918–1923. (магистерская диссертация, защищённая на Философском факультете Белградского университета в 2002 г.).
Пётр Живкович, будучи молодым офицером, принял участие в Майском перевороте 1903 г. В дальнейшем он разошёлся с Аписом и другими заговорщиками, сформировавшими «Черную руку». Живкович стал неформальным лидером так называемой «Белой руки» – группы офицеров, сплотившихся вокруг престолонаследника и противостоявших «чернорукцам».
Записници са седница Министарског савета Краљевине Југославије 1929–1931. Београд, 2002. С. 6.
Записници са седница Министарског савета… С. 100.
Записници са седница Министарског савета… С. XLIII–XLIV.
20 июля 1933 г. партия была переименована в Югославскую национальную партию (ЮНП).
Avramovski Ž. Britanci o Kraljevini Jugoslaviji. Godišnji izveštaji britanskog poslanstva u Beogradu 1921–1938. Knj. 1. Zagreb, 1986. P. 590–591.
Цит. по: Dobrivojević I. Državna represija u doba diktature Kralja Aleksandra 1929–1935. Beograd, 2006. S. 45.
Записници са седница Министарског савета… С. 129, 193.
Avramovski Ž. Op. cit. Knj. 2. Zagreb, 1986. S. 38.
АСАНУ. Бр. 13607. Светислав Т. Милосављевић. Из мемоара. II. C. 115.
АСАНУ. Бр. 13607. Светислав Т. Милосављевић. Из мемоара. II. C. 71.
Гайдар Е. Т. Гибель империи. Урок для современной России. М., 2006. С. 59.
АСАНУ. Бр. 13607. Светислав Т. Милосављевић. Из мемоара. II. C. 71.
Цит. по: Stojkov T. Opozicija u vreme šestojanuarske diktature. Beograd, 1969. S. 140.
Мемоари патриjарха Српског Гаврила. Београд, 1990. С. 77.
Avramovski Ž. Op. cit. Knj. 2. S. 79.
Avramovski Ž. Op. cit. Knj. 2. S. 145.
Гайдар Е. Т. Указ. соч. С. 68.
Записници са седница Министарског савета… С. 63.
Записници са седница Министарског савета… С. 68, 206, 208.
Цит. по: Поповић Небојша А. Слободан Јовановић и југословенска држава. Београд, 2003. С. 195.
Записници са седница Министарског савета… С. 200–202.
Прокламација од 3 септембра 1931 године // Краљевске владе… С. 71.
Avramovski Ž. Britanci o Kraljevini Jugoslaviji… Knj. 2. S. 9.
Гайдар Е. Т. Гибель империи… С. 68.
AJ. Ф. 37 (Милан Стојадиновић). Фасцикла 9. Л. 13.
Записници са седница Министарског савета… С. 206.
Записници са седница Министарског савета… С. LXI.
Цит. по: Stojkov T. Op. cit. S. 191.
Цит. по: Dobrivojević I. Op. cit. S. 48.
Одна из старейших немецких газет, выпускавшаяся в Кёльне в 1798–1945 гг.
Цит. по: Boban Lj. Maček i politika Hrvatske Seljačke Stranke 1928–1941. I. Zagreb, 1974. I. S. 51.
Цит. по: Stojkov T. Op. cit. S. 195.
В соответствии с написанным в январе 1934 г. завещанием на период несовершеннолетия престолонаследника Петра был установлен режим регентства («наместничества»). Первым регентом по воле Александра стал его двоюродный брат Павел Карагеоргиевич, вторым – сенатор Раденко Станкович, а третьим – бан Савской бановины Иво Перович.